ВОДОВОД У БЕОГРАДУ
Мало је позната чињеница да водовод у Београду постоји скоро два миленијума. Изграђен је у првој половини првог века нове ере, а изградили су га Римљани. Извориште се налазило у Малом Мокром Лугу, испод садашњег резервоара Стојчино брдо. Tраса је ишла паралелно са Булеваром краља Александра (до Цветкове пијаце), а потом са Улицом Војислава Илића и Милешевском улицом, даље ка Пионирском парку до центра града. Овим водоводом је у град допремано од 0,24 до 7,40 литара у секунди, што је за тадашње потребе било довољно. Један део овог водовода био је у употреби до седамдесетих година XIX века.
Кроз Београд су пролазили многи освајачи, биле су честе миграције народа, а сви су имали потребе за здравом и питком водом. Због тога су сви они градили или дограђивали већ постојеће објекте за снабдевање водом.
Турска империја, тада у пуној снази, у првој половини XVII века, гради у Београду свој Булбудерски водовод, изграђен од чункова од печене земље. Аустријска војска, током краћe окупације Београда у XVIII веку, такође оставља трага изградњом Варошког водовода. Сва три поменута водовода, током једне реконструкције у турско време, спојена су у јединствени систем и уведена у заједнички разделни резервоар. Место на коме се резервоар налазио и данас се зове Теразије (разделни резервоар на турском).
Одласком Турака са ових простора, Београд који је пре тога био град на периферији турске империје, у новој, младој српској држави добија нови положај и значај. Београд се у том периоду, средином и крајем XIX века, развија као културни, привредни, а потом и главни град Кнежевине Србије. Постаје град повећаних потреба за водом, а тадашњи систем снабдевања водом, који су чинили Римски, Булбудерски и Варошки водовод са чесмама на њима, бунарима и природним изворима, више није могао да задовољи све потребе становника за водом.
Сва три водовода снабдевала су најуже градско језгро, пре свега Тврђаву, управне зграде, касније Пашин конак и зграде угледнијих и богатијих грађана. Вода је у то време са чесама и извора организовано превожена колским запрегама – сакама са дрвеним бурићима на њима и то углавном за потребе мале привреде која се тек формирала, за апотеке, кафане, механе, касапнице, хлебарнице, коњушнице… Највећи број житеља Београда, снабдевао се водом са чесама и извора, којих је било у великом броју.
Нарастањем Београда тражило се решење за изградњу једног сасвим новог система за снабдевање водом који би по техничким карактеристикама био на европском нивоу. За решавање проблема снабдевања Београда водом предлагане су тада различите идеје: снабдевање речном водом са Саве и Дунава, подземном водом уз црпљење, снабдевање изворском водом из околине Београда и слично. Ипак, временом је након свих испитивања и истраживања преовладало мишљење, да је за Београд најцелисходније снабдевање подземном водом из Макишког поља. Градска управа је донела одлуку да се на основу пројекта инжењера Оскара Смрекера приступи изградњи коју је требало реализовати у року од 30 месеци.
Радови су успешно завршени, а Београд је добио свој нови, савремени, европски водовод 11. јула 1892. године. Тада се први пут прешло на коришћење подземне воде и употребу савремених уређаја за црпљење, потискивање и развођење воде до резервоара и потрошача. Петровдан, 12. јула 1892. године био је велики празник за све Београђане. Код данашње Теразијске чесме, пуштен је у рад савремени водовод, а отварању су присуствовали сви виђенији људи тог доба, као и велики број грађана. Београд је тада постао савремени европски град.
Одмах по пуштању у екплоатацију, донета су Правила по којима се вода наплаћивала према броју просторија корисника, а прописано је „да вода буде тако јефтина, да ниједна кућа у Београду неће имати рачуна да је не купи“.
На самом почетку Водовод је производио 2.800 метара кубних воде на дан, а снабдевано је око 80 хиљада становника. Већ 1914. године, Водовод је производио 8.000 метара кубних воде на дан, а дужина водоводне мреже износила је 195 километра.
Од 1927. године до 1929. године гради се постројење Беле воде, нови додатни систем, али за захватање речне воде, која се пречишћава независно од постојећег система за подземне воде.
Занимљиво је да је 1936. године производња воде у Београдском водоводу износила 53.000 кубних метара дневно, а стварне потребе биле су око 40.000 метара кубних. Тада је први пут у историји водовода било вишкова воде.
Током Другог светског рата, Београдски водовод је у више наврата био оштећен, али су сва оштећења веома брзо санирана. Окупатори су такође изградили део система.
По ослобођењу града, после петнаестак дана, 25.10.1944. године Водовод је био спреман да почне са радом. Град Београд се брзо развијао тих година, па је тако већ педесетих година дошло до првих послератних несташица воде у летњим месецима.
Један од најзначајнијих догађаја у историји Београдског водовода представља изградња и пуштање у погон постројења за прераду речне воде у Макишу. Са радовима се отпочело 1981. године, а постројење је пуштено у погон априла месеца 1987. године. Нова повећана потреба за водом, посебно изградња довода Макиш – Младеновац, условиле су почетак изградње друге фазе овог постројења. Ново, савремено постројење Макиш 2, грађено скоро читаву деценију, пуштено је у рад у септембру 2014. године чиме је обезбеђено урадно водоснабдевање наше престонице у наредне две деценије.
Данас, скоро 130 година касније Београдски водовод се састоји од изворишта подземне воде са 149 бунара, пет производних погона (три за речну и два за подземну воду), 35 црпних станица, 34 резервоара, цевовода сирове и чисте воде у дужини од 3.955 километара. Количина произведене воде на дан порасла је са 2.800 на 550.000 кубика, односно увећала се 200 пута.
КАНАЛИЗАЦИЈА У БЕОГРАДУ
Сложен, скуп и значајан подухват изградње Београдске канализације темељно је и дуго припреман. Првом пројекту претходило је више од 25 година расправа, иницијатива, консултација, понуда страних експерата и одлука власти које нису реализоване. Занимљиво је да је један од потенцијалних пројектаната канализације у Београду био и инжењер Оскар Смрекер, пројектант првих објеката београдског водовода.
Градски одбор на челу са професором Костом Главинићем 1903. године поверио је израду пројекта вишем инжењеру Душану Нинковићу, шефу Одсека за канализацију Општине београдске. Пројекат је предвиђао савремене техничко-технолошке методе каналисања, а садржао је 76 цртежа, 5 свезака табеларних прегледа и два генерална предрачуна за град на десној обали Саве и Дунава. Одобрен и похвално оцењен од надлежних институција и страних консултаната, пројекат је наредних година, реализован различитом динамиком.
Изградња првих објеката Београдске канализације започета је 1905. године. Улични канали за санитарне и отпадне воде грађени су у данашњим улицама Марка Краљевића, Херцеговачкој, деловима Венизелосове и Цара Душана.
До 1910. године изграђено је више од 2000 m колектора и преко 7000 m цевних канала, а упоредо су грађени и врло озбиљни инжењерски објекти. Принцип да Саву треба максимално штитити од изливања отпадних вода и преусмеравати их према моћнијем Дунаву, утврђен је још 1910. године, важи и данас, али још увек није у потпуности остварен.
Од 1930. до 1933. године изграђени су главни колектори: Булбудерски, Чубурски, Мокролушки и Бањички и улични канали њихових сливова. Београд 1939. године већ има прве две од данашњих 47 канализационих црпних станица. Мрежу чини 224 km цевних канала и 42 km колектора, што је само 16 процената данашње, али напредак је за оно време био значајан.
Године 1950. приступа се изради Генералног урбанистичког плана Београда који је укључивао и Генерални план канализације Београда а обухватао је целокупну будућу територију града Београда на десној обали Саве и Дунава, Нови Београд са Земуном и Панчевачки рит. До 1974. године изграђено је 23 црпне станице и 800 км канализационе мреже.
Данас, скоро 130 година касније Београдскa канализација се састоји од три ретензије, 52 црпнe станице, 2.198,5 километара цевне мреже, 37.601 сливника и покрива око 180 km2 града.
